Легенда кад су Пертаћани зидали цркву

 Црквена историја нашег краја је веома богата, готово да нема села у коме се не налазе остаци цркве за коју немамо податке када је подигнута. Већина наших црква потиче из периода српске средњевековне државе, а то потврђују археолошка истраживања. Највећа несрећа читавог краја је долазак Турака, а посебно Арнаута, који су се потрудили да избришу сваки траг постојања Срба, и зато су немилосрдно рушили цркве и застрашивали народ који се склања у Врањску Пчињу, чекајући да поново чује звоно слободе и врате се у стари завичај.

Црква Светог Јована у Пертату (преузета са фејсбук странице Пертате)

Пертате је старо српско село. Пертате први пут помињу турски извори из 1516. године. Под Турцима је Пертате било тимарско село и мењало је своје тимарнике. Један од тимарника пертатских затражио је од султана да му изда ферман на основу кога он могао да убира десетак и од јањушког манастира Св. Јован, јер се, према тадашњим схватањима, црква Св. Јован у Пертату „преселила“ код села Јањуше, чиме је пертатски бег изгубио право на десетак од „пресељеног“ манастира. Бег је добио дозволу од султана, па је овај убирао десетак од манастирских добара. Према казивању мештана у селу Пертату су биле три господарске куле. Једна је била Али-бегова и у њој је овај Турчин, можда потомак једног од помуслимањених хришћана из XVII века, живео са својом породицом. Да ли је он био госпдоар села није познато, као што није познато чије су биле две преостале куле. Историја спомиње и црквиште у атару села, али без тачне године настанка цркве.

 У народном сећању сачуване су две верзије легенде о томе како су Пертаћани зидали цркву.

Према првој легенди: У давна времена путовао је неки дервиш и пут га је нанео до села Пертата. Преноћио је у кући два брата Јована и Илије. Дервиш је ујутру рано устао и кренуо ка Лесковцу, али је заборавио своје бисаге у којима је било доста пара. Браћа одмах узму оне бисаге, нађу дервиша и врате му их. Дервиш их само погледа, прибележи им имена и захвали им се. Браћа се врате у Пертате срећни што су се решили невоље и несвесни да им је у гостима био нико други до османски султан. После извесног времена, султан позове браћу у Цариград. Путујући, разговарали су  и саветовали се како да се понашају. Јован рече свом брату Илији: "Ако се спасемо и останемо живи, тражићу од цара дозволу и новац да сазидам цркву на путу до Пертата, па ћу ту и да се закалуђерим" на то му Илија одговори: "Само да сачувамо живе главе, ја ћу молити цара да ми дозволи да се потурчим и да ми помогне да подигнем џамију у Лесковцу". Кад су стигли у Цариград, одведу их цару, а браћа препознаше оног дервиша, па онако збуњени рекоше цару своје жеље. Цар им испуни жеље богато је даривао Јована и даде му ферман да подигне цркву, а Илија се потурчи и доби име Алија и даде му новац да подигне џамију. Постоје две верзије где је Јован подигао цркву, једна је да је црква подигнута у Пертату, где су до нашег времена били остаци цркве, а данас је црква светог Јована.

По другој верзији Јован је нашао погодно место у јашуњској шуми и ту подигао цркву око које је касније подигао манастир.

Према другој легенди:  Султан селим преобучен у просјака обилазио је села и градове свога царства, и тако дође у село Пертате. Сељани се сажале на просјака, дадоше му соли  и хлеба и угостише га у својим скромним домовима. При поласку из села просјак није могао да прође преко реке, па га је један сељанин пренео на својим леђима. Просјак сврати у кућу овог сељанина и дарова његовом тек рођеном детету завежљај пун дуката и оде. После извесног времена Селим позва сељака да оде у Цариград.  Када је дошло со сусрета  сељак је био зачуђен што на престолу  седи просјак којег је пренео преко воде. Цар му је рекао да се не плаши већ да од њега тражи шта хоће. Сељак се размисли и затражи од цара да му да ферман да може у свом крају да подигне цркву. По поврату Пертаћанин подиже цркву код реке Јашуње.

Иако су ово само легенде, не треба заборавити једну ствар да оне садрже старе и заборављене истине, а чак и када нису поуздане  представљају лепе допуне локалне историје. Када је историја у питању, чувене Јашуњске манастире односно манастире Светог Јована Претече  и манастир Ваведења Пресвете Богородице, подигли су чланови породице Кантакузин у периоду 1517-1542 године, и представљају прави бисер православне историје читаве Лесковачке котлине. А лепа је и помисао да су људи из нашег краја барем причом везани за ове манастире.

Данас на остацима цркве у Пертату подигнута је  нова црква, у непосредној близини пута Лебане-Лесковац и прави је православни украс лебанског краја.

Модел цркве Светог Јована у Пертату, рад Игора Ђорђевића

Легенда о манастиру Војловица

У атару села Велико Војловце налази се локалитет Црквиште за који се предпоставља да представља остатке некадашњег манастира Војловица. Међутим, подаци о овом манастиру у историји су ретки, готово и да не постоје, а са друге стране није постојало интересовање ни археологије да се овај локалитет детаљно истражи – седамдесетих година прошлог века у оквиру истраживања археолога Народног музеја из Лесковца приликом регностицирања терена на овом локалитету пронађене су степенице што наводи на закључак да је постојао манастирски комплекс, али због прекида истраживања остали смо ускраћени за драгоцене податке који би нам приближили црквену историју читавог Лебанског краја.

 Једине податке о постојању манастира пружа нам летопис храма Свете Преподобномученице Параскеве у Бошњацу и сазнања проте Драгутина Ђорђевића који наводе податке да при цркви у Бошњацу постоји још неколико старина ископаних на црквишту у Великом Војловцу – то је надгробна плоча игуманије манастира Војловица која према Милошу Милојевићу потиче из 14. века и две књиге лепописа манастира Војловица које је однео Милош Милојевић. Непозната је судбина надгробне плоче а поготову летописа јер је Милош Милојевић због свог приступа историји гурнут на маргину историјске науке, чиме је, сасвим неоправдано, одбачен и његов национални рад у читавом лесковачком крају на субзијању пропаганде коју је развила Бугарска егзархија. Данас се читава заоставштина Милоша Милојеића води као нестала, па самим тим и две књиге летописа манастира Војловица. Сасвим је сигурно да је манастир запустео са упадима Османлија, можда и раније, јер га турски пописи не спомињу. Ту прича о манастиру прелази у легенду о манастиру Војловица код Панчева

Постоји легенда према којој је манастир основао 1393. године деспот Стефан Лазаревић, а најстарији поуздани извор оставио је јеромонах Партеније 1542. године (нека предања говоре да су цркву подигли монаси мисионари звани "синајци" – њих 46, који су се доселили из српских крајева који су са собом понели иконостас манастира Војловица). То је писало у старој књизи "Саборник", која је међутим изгубљена.

У самом манастиру постоји запис из 1799. године који наводи на то да је деспот Стефан Лазаревић обновио манастир 1405. године, а тада је сачувано предање да су манастир основали српски монаси пребегли из јужних крајева у Угарску после битке код Лебана, и да су били потпомогнути од деспота Стефана. Међутим, на историјску немогућност овакве легенде први је указао протојереј Димитрије Руварац 1887. године. Наиме, он износи разлоге које ће усвојити сви каснији истраживачи: у то доба крајеви северно од Саве и Дунава нису били под српском управом јер је деспот Стефан имао тринаест или четрнаест година и у његовом житију се не спомиње градитељство Војловице па је одбачена могућност о таквом пресељењу манастира. За велику битку код Лебана после које су монаси пребегли у Угарску, историја нема податке.  Легенда није историјски потврђена јер у Летопису манастира Војловица нема податка који би потврдили, али ни оповргли легенду о настанку манастира.

Међутим, легенда о вези манастира Војловица са лебанским крајем у нешто другачијој верзији има веродостојне основаности. У лебанском крају данас постоји село Велико Војловце са остацима манастира, село је настало насељавањем Срба са Косова у долину Јабланице. Како после Косовске битке лебански крај постаје погранично подручје, тако се повећава значај читавог краја, а посебно пута који долином Јабланице води ка Новом Брду познатом линијом Лебане-Медвеђа – Туларе – Мркоњски вис – Ново Брдо. Постојање манастира имало је велики духовни значај за читав крај, а поготову када је током српске деспотовине долина Јабланице постала погранично подручје и један од праваца ка Новом Брду које је требало бранити. Дуги период турске владавине и изгубљене књиге летописа упућују само на једно, да ће нам истину о манастиру у Великом Војловцу открити само археологија

Манастир Војловица код Панчева посвећен је Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, и налази се на путу Панчево-Старчево, на око 3,5 км од ушћа Тамиша у Дунав. Постоји више предања о постанку овог банатског манастира. Према најстаријем предању, сачуваном у манастирском инвентару из 1795. године, манастир је основао деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, 1383. или 1405. године. Предање даље казује како су манастир основале, на прелазу 14. у 15. век, избеглице, после битке код Лебана. Први поуздани подаци о Војловици потичу из 1542. године. Јеромонах Партеније је записао у Зборнику штампаном у Венецији 1538. године да у манастиру у то време живи 36 монаха, што потврђује претпоставку да је услед бројности братства манастир основан много раније. 

 

 

Бошњаце и околина у средњем веку

 

Националну историју нашег краја можемо да пратимо од тренутка када је жупа Дубочица додељена Стефану Немањи и када се као његов посед нашла у саставу српске државе у средњем веку. Права је несрећа за историју нашег краја што нису сачуване оснивачке повеље Немањиних манастира у Куршумлији, Свете Богородице и Светог Николе, јер би се у њима свакако нашла села из шире околине Лебана које је Немања даривао овим манастирима.

На основу података из Пословне књиге Михаила Лукаревића, можемо закључити да је лебански крај пао под турску власт 1433.г. када се спомињу села која држе Турци. Долазак Турака означио је крај српске средњевековне државе и почетак вишевековног робства. Пословна књига Михаила Лукаревића наводи села Слишане, Свињарица, Поповце, Пертате и Тогочевце и прве становнике Лебана: Пријезда Богослалић и Пријезда Новаковић  и Хребељан из Слишана, Дејан Милотић и Радосалав Влахчевић из Свињарице, Стојан  Лазаревић из Тогочевца, Радић Новаковић из Пертата и Бојчо Војчинић из Поповца. Пошто се ради о књизи дужника могуће да се ради о људима који су се бавили трговином. Најбројнији извори настали су за време владавине Османлија. 

Интересантан је податак коју износи Јован Јовановић у својој монографији Доња Јабланица који на размеђи Бошњаца и Пертата наводи локалитет Копаци који упућује на могућност вађења раде али не постоје материјални докази. У атару села Клајић, код места Кључ налазе се остаци рудника из старијег периода  а на том месту се услед ерозије тла и обилних киша долази обрушавања земље.

            На територији општине Лебане евидентирано је 17 насеља из средњевековног периода док је на 12 локалитета потоје материајлни докази који нас на основу керамичког материјала враћају у 14 -15. Век. Евидентирана насеља припадају наесљу сеоског типа. На територији садашње општине Лебане средњевековни остаци потврђени су у

·       Бошњаце – локалитет црква Свете Петке

·       Бошњаце локалитет Селиште налази се непосредно иза цркве Свете Петке  нађене су две стопе стуба, као и фрагменти обода зделе, трбуха посуде  тракасте дршкеиз 14-15. века

·       Бошњаце локалитет Копаци  - Саси копали руду  

·       Бошњаце локалитет Постројење 8. Новембар где је према казивању мештана приликом дубљег орања наилазило на остатке зидова али археолози нису потдили постојање никаквих артефакта.

·       Бошњаце локалитет Старо гробље Из 14. или почетка 15. века је и надгробна плоча пронађена  код данашње цркве свете Петке у Бошњацу, на плочи је натпис са словима величине 18 центрима који се постепено смањују па су при дну 5 центиметара. У тексту се упућује молба Господу Богу да опрости грехе родитеља који ту почива.

·       Великом Војловцу – локалитет Селиште на коме је пронађен врх копља листоликог облика,

·       Велико Војловце локалитет Црквиште За послледњи локалитет везује се и предање о постојању манастира и његовом преношењу код Панчева.

·       Велико Војлоцев локалитет Турско гробље

·       Доње Врановце   локалитет Црквиште  

·       Лугаре  локалитет Селиште

·       Мало Војловце – локалитет Параспур

·       Мало Војловце  локалитет Селиште пронађени грагменти трбуха посуде и и обод лонца датованих 14-15. Век

·       Мало Војлове локалитет Гробљнске њиве  проналажени остаци скелета

·       Пертату локалитет Селиште или старо Село  поред фрагмената грнчарије  датавоне у 14-15 век потичу и три секире две су израђене одг вожђа које се јављају у хронолошком оквиру од 11 -14 века док трећа од 11-14. Века,

·       Пертате локалитет Црквиште,

·       Тогочевце – локалитет Црква Светог Николе  Приликом копања темеља за цркву Светог Архангела Гаврила у Тогочевцу пронађени су гробови који потичу из пеиода од 10. до 12. века, а близу Сушице пронађени су темељи цркве.

·       Тогочевце локалитет Црквиште  у долини реке Сушице према предању налазе се остаци цркве

·       Ћеновац локалитет Селиште

·       Цекавица локалитет Гушчар које је евидентирано као најстарије и које је најдуже живело, локалитет се налази иза школе на површини од 10 хектара на коме је пронађено фрагментовано дно керамичке посуде  са печатом са пластичним крстом на унутрашњој странии датовано у 10-12. Век,  а остали фрагменти датовани су од 12 до 17. Века. У Цекавици су пронађени Цевасти кључ са елипсастом розетом, пуноливени прстен.

Бошњаце у праисторији

 

Територија Србије била је насељена још од праисторије, пре свега захваљујући природним богатствима и развијеној мрежи путева. Моравско-вардарска долина кроз историју је представљала један од најзначајнијих комуникационих праваца југоисточне Европе. Њоме су пролазиле бројне сеобе које су утицале на настанак и развој различитих културних заједница праисторијских насеља. Долина Јабланице, над којом се уздижу планине Радан и Гољак, омогућила је праисторијским људима да користе плодно земљиште и развијају пољопривреду, али и да се, захваљујући шумовитим падинама, баве ловом. 

Археолошка истраживања у Јабланичком басену, коме припада Лебане, значајно су изменила наша сазнања о праисторијском развоју људског друштва, нарочито о неолиту. Раније је у науци преовлађивало мишљење да се неолитска револуција — прелазак са номадског на седелачки начин живота и постепено стварање сталних насеља — одиграла искључиво на простору Старог истока.

Међутим, истраживања на локалитетима Петровац, а посебно на Свињаричкој чуци, показала су да се тај процес одвијао и на нашем подручју. Неолит представља раздобље праисторије у којем се развија пољопривреда, керамичке посуде израђују се од печене глине, а оруђа се, поред клесаног, праве и од глачаног камена. Ова епоха завршава се појавом, производњом и употребом бакра у свакодневном животу. На простору централног Балкана то се, према најновијим истраживањима, догодило већ у време процвата винчанске културе, док се на благо заталасаним источним падинама Радана развијала старчевачка култура средњег неолита.

На територији општине Лебане до сада је евидентиран 21 праисторијски локалитет, распоређен у 14 села. Налазишта из праисторије на територији општине Лебане налазе се у селима: Петровац (локалитет  Петровац I),

Ø  Сакицол (Кућиште, Змијин камен),

Ø  Ново Село (Големе ливаде),

Ø  Штулац (Царичиног Град, Свињаричка чука, Код Ћуприју, Обориште, Крушкар), 

     Пороштица (Тинина воденица),

Ø  Тогочевце (Пржине),

Ø  Пертате (Селиште),

Ø  Рафуна (Буцкина и Ћукарска воденица),

Ø  Гргуровце (Чукица),

Ø  Коњино (Доње ливаде, Беле воде),

Ø  Мало Војловце (Параспур),

Ø  Цекавица,

Ø  Свињарица.

       На територији Лебанске општине 2017.г.  случајним налазима пронађенe  су  две керамичке урне на локалитету Пржине у атару села Тогочевце, које припадају гдрупи Доња Брњица тј. периоду раног гвозденог доба а приликом рекогносцирања 50-их година прошлог века на локалитету Селиште у Пертату,  на тераси Јабланице, констатовани су фрагменти “керамике неолитске фактуре” али због тога што се ради о случајним налазима нису вршена даља археолошка истраживања.

У селу Тогочевце, на локалитету Пржине, североисточно од села, са леве стране пута према Власу, приликом земљаних радова констатоване су две урне, у којима су се налазили остаци спаљених покојника. Према стилско-типолошким карактеристикама, урне припадају брњичкој културној групи, односно позном бронзаном добу. Анализа спаљених костију констатованих у урнама показала је да већина костију припада једној одраслој особи чија старост није могла бити утврђена.  Осим тих костију, констатован је фрагмент дечије мандибуле, као и фрагменти костију који одговарају особи непознате старости и пола. Није било могућно установити да ли је и дете, заједно са покојником било похрањено у једној од урни, или је дечија мандибула сакупљена са ломаче, као остатак претходних спаљивања. Остаци спаљених костију указују на то да је температура на ломачи достигла висину 200-400°C, а према зеленој боји констатованој на костима, закључено је да су заједно са покојником спаљени и неки бронзани предмети, вероватно накит.

            Крушколика урна коничног врата, лоптасто заобљеног трбуха, са две вертикално постављене дршке троугаоног пресека, на трбуху, и два брадавичаста испупчења, између њих. Обод је проширен, хоризонтално профилисан, а на његовој унутрашњој ивици налази се пластично моделовани прстен. Дно је благо наглашено. Сивомрке је боје, глачане површине;урна је израђена од пречишћене земље. . Бронзано доба, позно бронзано доба, брњичка културна група.

Урне крушколике форме имају коничан дуги врат и лоптасто тело, услед чега имају крушколики изглед. Урне тог типа најчешће имају лучне вертикално постављене дршке на трбуху, често у комбинацији са брадавичастим пластичним апликама. Констатоване су искључиво на некрополама из позног бронзаног доба (Горња Стражава, Доња Топоница, Тогочевце, Врапце), али и насељима (Бубањ, Велика хумска чука, Хисар, Кончуљ, Свињиште, Ругинце) и светилиштима (Пелинце, Кокино). Веома често оне имају задебљан косо разгрнут обод с прстенасто профилисаном унутрашњом ивицом. Ти ободи се у позно бронзано доба јављају на целокупној територији басена Јужне Мораве и у долине Пчиње. Према остацима спаљених покојника из две урне у Тогочевцу код Лесковца констатовано је да су у урнама или похрањивани остаци више покојника или се приликом сакупљања остатака са ломаче није довољно водило рачуна, па су сакупљани и остаци претходних спаљивања. Покојници из Тогочевца спаљени су на температури између 200 и 400°C, а са њима су спаљивани и бронзани предмети. На једном пршљену констатована је почетна дегенеративна промена кичме. Некрополе су, дакле, најчешће равне, без хумки (Губавце, Лучане). Некропола у Тогочевцу није узета у разматрање због недостатка ближих информација, јер су урне са тог локалитета констатоване као случајни налази.

У Малом Војловцу на  локалитету Параспур  пронађен је чекић -  секира тамнобраон боје која је датована 5.700-4.500,

У Цекавици на  локалитету Под страну пронађена су камена трапезна секира, камена лепезаста секира 5700/5500- 4700/4.500 и минијатурни кремени ножић 6000-4700/4500

Текст је настао на часовима Обогаћеног једносменског рада Бошњаце од А до Ш

Времеплов школе: Управитељ школе Будимир Швабић

По завршетку Првог светског рата, 15. децембра 1919.г.  школа почиње са радом. Тада је уписан 121 ученик (116 у први, 4 у други и 1 у трећи разред.). Школу су похађали ученици из Бошњаца, Пертата, Ћеновца, Цекавице, Тогочевца, Великог Војловца, Врановца и Лугара. Школа је носила назив ,,Бошњачка народна школа“. Управитељ школе је био Будимир Швабић.

                                           

Будимир Д. Швабић, новинар и публициста (Божурња крај Тополе, 1. 6. 1896 – Босна и Херцеговина, почетак 1945). Војник у Првом светском рату и учесник битака на Солунском фронту, Није познато када је тачно постао члан редакције „Политике”, али је 1929. био на фото-колажу њених сталних сарадника.Када се 15. 5. 1929. флота Југословенске морнарице из Тивта отиснула на путовање Јадранским и Јонским морем с циљем да „учини помен и окади кости” ратним жртвама у Великом рату, „чија су тела остала у туђини да буду вечити сведоци наших великих напора и још већих страдања”, репортерски је бележио догађаје и нијансирао их властитим утисцима. У споменици „Старим трагом” (1930), која је потом доживела нова издања (1937), скупио је те чланке, учинивши ванредан напор да спасе од заборава српске жртве и попише гробове војника, од Алжира, преко Туниса до оних „расутих по крфским маслињацима”, што је, уз саму књигу, умногоме допринело подизању спомен-костурнице на острву Видо 1938. године. У међуратном периоду извесно време је био члан управе Удружења новинара Србије.

 ИД: 242787 Опис: Avers. Fotografija s autografom Dušana Cvetkovića. Članovi Srpskog vojničkog pozorišta u Bizerti - Afrika, na Petrov dan 29. VI 1918, извор: https://teatroslov.mpus.org.rs/digitalizacija.php?id=242787 

Чланови Српског војничког позоришта у Бизерти, на Петров дан 29. VI 1918. 1. Димитрије Гинић,2. Александар Златковић, 3. Душан Бурза, 4. Душан Животић,  5. Будимир Швабић, 6. Никола Спасић, 7. Душан Раденковић, 8. Сава Поповић, 9. Коста Јованесковић, 10. Мирослав Крстић Штиха, 11. Душан Цветковић.

                                                                                                                                

                                                                                                                      припремио 

                                                                                                             Илија Миленковић

Времеплов школе: БОШЊАЧКА НАРОДНА ШКОЛА (1905 – 1961)

 Почетком 20. века школа је исељена из црквене порте. Године 1905. подигнута је нова школска зграда са две учионице, ходником, кабинетом и наставничком канцеларијом. Нова школска зграда налазила се са леве стране пута Лесковац – Лебане. У школу су долазила деца из Бошњаца, Пертата, Ћеновца, Малог Војловца, Тогочевца, Великог Војловца, Лугара, Ждеглова и Коњина. Школа је зграду користила све до 1961.г. када је уступљена Земљорадничкој задрузи у Бошњацу са старим двориштем уз надокнаду за станове просветним радницима. Први учитељ у новој згради био је Димитрије Бјелић који је у школи радио до 1915.г.

Учитељица Зорка Радисављевић са ученицима првог и другог разреда 15. маја 1923.г.

Из овог периода сачувано је сећање Ђорђа Јанковића из Пертата:

,,Са мном су ишли у школу Владимир Денић, Јосиф Марјановић из Великог Војловца, Никола Стојановић из Ћеновца и др. Сећам се декламације: ,,Ја сам мали Жарко, али као Марко“. У школи је било око педесетак ученика“.

Једина ученица у овом периоду била је Јевросима Стевановић из Бошњаца. 

Доласком бугарске окупационе војске школа је 1915. године престала са радом, а у школској згради је била смештена буграска окупациона војска. 

Учитељи који се спомињу у периоду од 1919. до 1931.г. су:

Будимир Д. Швабић 1919.
Алекса Николић 1921.
Душан В. Поповић 1921/1922.
Бранимир Бошковић 1921/1922.
Зорка Радисављевић 1921/1922.
Атанасије Младеновић 1923.
Богић Радоњић 1926/1927.
Владимир Денчић 1927.
Наталија Милошевић 1930.
Наталија Живковић 1930.
Драгољуб Костић 1930/1931.
Вера Костић 1930/1931.

Школске 1921/1922. Школа мења назив у ,,Бошњачка основна школа“, управитељ школе био је Алекса М. Николић, учитељ првог и другог разреда био је Душан В. Поповић, а трећег и четвртог разреда Бранимир Бошковић. Стање ученика по разредима било је

Први разред – 38 ученика
Други разред – 41 ученик
Трећи разред – 82 ученика
Четврти разред – 1 ученик

У периоду од 1921. до 1930. учитељ у Бошњацу био је Душан Поповић (1897-1959) из Лебана. Завршио је учитељску школу у Алексинцу, био је учесник Великог рата и учествовао у пробоју Солунског фронта. Дугим службовањем у Бошњацу запажен је у школи као истакнути просветни радник. Омиљен међу ученицима и мештанима остао је упамћен као Чика Дуја. Трифун Зоњић у својој књизи посебно истиче рад Душана Поповића на развоју школства у Бошњацу: похађање ученика, издржавање школе, подизање школског стана, изградња школа у суседним селима и народно просвећивање.

Драгољуб и Вера Костић са својим ученицима 1932.г. 
(фотографију пронашао и обрадио Андрија Стевановић)

На основу матичних књига из 1921. знају се имена чланова Школског одбора: председник Глигорије Лазаревић из Ћеновца, чланови: Благоје Здравковић из Пертата, Михајло Цветановић из Лугара, Тодор Ранђеловић из Тогочевца. Овај школски одбор имао је занимљиву одлуку да се родитељи који не шаљу децу у школу казне према члану 24. Закона о народним школама. Казна за не долазак у школу износила један дан – један динар.

Школске 1923/1924. године школа у Бошњацу постаје четвороразредна – први пут се отвара одељење четвртог разреда. Школа је тада имала 88 ученика, а колективу се придружује учитељ Атанасије Младеновић (1899-1965). Атанасије Младеновић рођен је у Скопљу, где је завршио Учитељску школу, био је учесник Великог рата и био у бугарском заробљеништву. Као изврсан педагог и радник у школи остао је упамћен као Чика Таса.

У школи је постојала школска књижница, а 1929.г. школа добија радио-апарат. 

Учитељица Вера Костић са својим ученицима 1945.г.

Предмети који су се изучавали у периоду између сва светска рата знатно се разликују од данашњих, а начин школовања и васпитања не упоредив је са сасашњим системом школовања. Први и други разред уче: Наука о вери са моралним поукама, Народни језик, Рачун са основама геометрије и геометријског цртања, Цртање, Лепо писање, Певање, Телесно вежбање по соколовском систему. У трећем разреду се додају Народна историја са најзнаменитиим догађајима, Земљопис, Познавање природе, Практична знања и умења према потребама краја, а у четвртом разреду још и Ручни рад са нарочитом применом народних мотива.

                                                                                            Припремили:

                                                Лана Стојановић, Андреа Здравковић, Петра Живковић, Николина Ђорђевић, Димитрије Анђелковић