Времеплов школе: Управитељ школе Будимир Швабић

По завршетку Првог светског рата, 15. децембра 1919.г.  школа почиње са радом. Тада је уписан 121 ученик (116 у први, 4 у други и 1 у трећи разред.). Школу су похађали ученици из Бошњаца, Пертата, Ћеновца, Цекавице, Тогочевца, Великог Војловца, Врановца и Лугара. Школа је носила назив ,,Бошњачка народна школа“. Управитељ школе је био Будимир Швабић.

                                           

Будимир Д. Швабић, новинар и публициста (Божурња крај Тополе, 1. 6. 1896 – Босна и Херцеговина, почетак 1945). Војник у Првом светском рату и учесник битака на Солунском фронту, Није познато када је тачно постао члан редакције „Политике”, али је 1929. био на фото-колажу њених сталних сарадника.Када се 15. 5. 1929. флота Југословенске морнарице из Тивта отиснула на путовање Јадранским и Јонским морем с циљем да „учини помен и окади кости” ратним жртвама у Великом рату, „чија су тела остала у туђини да буду вечити сведоци наших великих напора и још већих страдања”, репортерски је бележио догађаје и нијансирао их властитим утисцима. У споменици „Старим трагом” (1930), која је потом доживела нова издања (1937), скупио је те чланке, учинивши ванредан напор да спасе од заборава српске жртве и попише гробове војника, од Алжира, преко Туниса до оних „расутих по крфским маслињацима”, што је, уз саму књигу, умногоме допринело подизању спомен-костурнице на острву Видо 1938. године. У међуратном периоду извесно време је био члан управе Удружења новинара Србије.

 ИД: 242787 Опис: Avers. Fotografija s autografom Dušana Cvetkovića. Članovi Srpskog vojničkog pozorišta u Bizerti - Afrika, na Petrov dan 29. VI 1918, извор: https://teatroslov.mpus.org.rs/digitalizacija.php?id=242787 

Чланови Српског војничког позоришта у Бизерти, на Петров дан 29. VI 1918. 1. Димитрије Гинић,2. Александар Златковић, 3. Душан Бурза, 4. Душан Животић,  5. Будимир Швабић, 6. Никола Спасић, 7. Душан Раденковић, 8. Сава Поповић, 9. Коста Јованесковић, 10. Мирослав Крстић Штиха, 11. Душан Цветковић.

                                                                                                                                

                                                                                                                      припремио 

                                                                                                             Илија Миленковић

Времеплов школе: БОШЊАЧКА НАРОДНА ШКОЛА (1905 – 1961)

 Почетком 20. века школа је исељена из црквене порте. Године 1905. подигнута је нова школска зграда са две учионице, ходником, кабинетом и наставничком канцеларијом. Нова школска зграда налазила се са леве стране пута Лесковац – Лебане. У школу су долазила деца из Бошњаца, Пертата, Ћеновца, Малог Војловца, Тогочевца, Великог Војловца, Лугара, Ждеглова и Коњина. Школа је зграду користила све до 1961.г. када је уступљена Земљорадничкој задрузи у Бошњацу са старим двориштем уз надокнаду за станове просветним радницима. Први учитељ у новој згради био је Димитрије Бјелић који је у школи радио до 1915.г.

Учитељица Зорка Радисављевић са ученицима првог и другог разреда 15. маја 1923.г.

Из овог периода сачувано је сећање Ђорђа Јанковића из Пертата:

,,Са мном су ишли у школу Владимир Денић, Јосиф Марјановић из Великог Војловца, Никола Стојановић из Ћеновца и др. Сећам се декламације: ,,Ја сам мали Жарко, али као Марко“. У школи је било око педесетак ученика“.

Једина ученица у овом периоду била је Јевросима Стевановић из Бошњаца. 

Доласком бугарске окупационе војске школа је 1915. године престала са радом, а у школској згради је била смештена буграска окупациона војска. 

Учитељи који се спомињу у периоду од 1919. до 1931.г. су:

Будимир Д. Швабић 1919.
Алекса Николић 1921.
Душан В. Поповић 1921/1922.
Бранимир Бошковић 1921/1922.
Зорка Радисављевић 1921/1922.
Атанасије Младеновић 1923.
Богић Радоњић 1926/1927.
Владимир Денчић 1927.
Наталија Милошевић 1930.
Наталија Живковић 1930.
Драгољуб Костић 1930/1931.
Вера Костић 1930/1931.

Школске 1921/1922. Школа мења назив у ,,Бошњачка основна школа“, управитељ школе био је Алекса М. Николић, учитељ првог и другог разреда био је Душан В. Поповић, а трећег и четвртог разреда Бранимир Бошковић. Стање ученика по разредима било је

Први разред – 38 ученика
Други разред – 41 ученик
Трећи разред – 82 ученика
Четврти разред – 1 ученик

У периоду од 1921. до 1930. учитељ у Бошњацу био је Душан Поповић (1897-1959) из Лебана. Завршио је учитељску школу у Алексинцу, био је учесник Великог рата и учествовао у пробоју Солунског фронта. Дугим службовањем у Бошњацу запажен је у школи као истакнути просветни радник. Омиљен међу ученицима и мештанима остао је упамћен као Чика Дуја. Трифун Зоњић у својој књизи посебно истиче рад Душана Поповића на развоју школства у Бошњацу: похађање ученика, издржавање школе, подизање школског стана, изградња школа у суседним селима и народно просвећивање.

Драгољуб и Вера Костић са својим ученицима 1932.г. 
(фотографију пронашао и обрадио Андрија Стевановић)

На основу матичних књига из 1921. знају се имена чланова Школског одбора: председник Глигорије Лазаревић из Ћеновца, чланови: Благоје Здравковић из Пертата, Михајло Цветановић из Лугара, Тодор Ранђеловић из Тогочевца. Овај школски одбор имао је занимљиву одлуку да се родитељи који не шаљу децу у школу казне према члану 24. Закона о народним школама. Казна за не долазак у школу износила један дан – један динар.

Школске 1923/1924. године школа у Бошњацу постаје четвороразредна – први пут се отвара одељење четвртог разреда. Школа је тада имала 88 ученика, а колективу се придружује учитељ Атанасије Младеновић (1899-1965). Атанасије Младеновић рођен је у Скопљу, где је завршио Учитељску школу, био је учесник Великог рата и био у бугарском заробљеништву. Као изврсан педагог и радник у школи остао је упамћен као Чика Таса.

У школи је постојала школска књижница, а 1929.г. школа добија радио-апарат. 

Учитељица Вера Костић са својим ученицима 1945.г.

Предмети који су се изучавали у периоду између сва светска рата знатно се разликују од данашњих, а начин школовања и васпитања не упоредив је са сасашњим системом школовања. Први и други разред уче: Наука о вери са моралним поукама, Народни језик, Рачун са основама геометрије и геометријског цртања, Цртање, Лепо писање, Певање, Телесно вежбање по соколовском систему. У трећем разреду се додају Народна историја са најзнаменитиим догађајима, Земљопис, Познавање природе, Практична знања и умења према потребама краја, а у четвртом разреду још и Ручни рад са нарочитом применом народних мотива.

                                                                                            Припремили:

                                                Лана Стојановић, Андреа Здравковић, Петра Живковић, Николина Ђорђевић, Димитрије Анђелковић

Времеплов школе: Бошњачка школа 1880-1905

 ПРЕ ПОЧЕТКА: ПРВА ШКОЛА У ЈАБЛАНИЧКОМ КРАЈУ

Прва школа у лебанском крају отворена је око 1860.године у Бошњацу, при храму Свете Петке. Школа је била смештена у конаку на западној страни, поред парохијског дома, а највероватније је основана по налогу митрополита Михаила, који је те године основао Одбор за цркве и школе у Турској. 

Школа је била манастирског типа, у њој су се изучавали: Буквар, Часловац, Псалтир, Катихизис, Црквена историја и Црквено певање. Школа је била од слабог материјала и имала је једну учионицу и једну просторију за стан учитеља. Поред рада на ширењу писмености ова школа је имала још један битан задатак, да сузбије пропаганду Бугарске егзархије коју је у Лесковцу организовао учитељ Симеон Андонов Софијанца у периоду од 1858. до 1868. године који је настојао да избаци српске књиге из употребе о чему је Јосиф Костић писао министарству просвете 21. октобра 1868.године. О томе сведочи и плоча која се налази на цркви у Бошњацу са преправљеним презименима људи. Захваљујући професорима Милошу Милојевићу и Пантелији Срећковићу и свештенику Јовици из Доњег Синковца сузбијен је рад егзархиста, а у Бошњацу отворена прва школа у лебанском крају.

ПОЧЕТАК: Бошњачка школа (1880 – 1905)

Све је почело у порти Храма Свете Петке у Бошњацу. Одобрењем Министарства просвете и црквених дела 25. 10. 1880. године школа у Бошњацу и званично почиње са радом, смештена у некадашњој згради Начелства среза jабланичког која се налазила поред храма. 

                                   Зграда Бошњачке школе 1880-1905 (фото М. Живковић)

 Званично школа пoчиње са радом 1880. године под именом ,,Бошњачка школа“. У школи су деца, у почетку, изучавала Наставу народне историје, Народну поезију, Рачун и Лепо писање. У почетном периоду рада, слободна Кнежевина Србија прописује следеће предмете: Катихизис мали, Молитвослов кратки, Црквена историја, али и световне дисциплине: Граматика српска мала (поред Буквара Часловца), Мали земљопис, Земљопис Србије и Турске, Историја српског народа, Рачуница.

Први учитељи ,,Бошњачке школе“ били су:

 Андрија Живковић (1882 – 1883), 
 Светислав Марић (1884 – 1887), 
 Светозар Миленковић (1888 – 1890), 
Софроније Радовановић (1891), 
 Михајло Катић (1892), 
 Димитрије Лазаревић (1893), 
 Прокопије Стојановић (1895 – 1900), 
 Трајко Стојановић (1901), 
 Драгутин Манојловић (1902),
 Јелена Обреновић (1903), 
 Митар Бјелић (1908 - 1914).

Рад прве школе у јабланичком срезу био је по плану и програму савремене наставе која се у то време изводила у школама Краљевине Србије. Посебна пажња се поклањала настави Историје, Народних песама, Рачуна и Лепог писања. Из овог периода треба споменути учитеља Светислава Марића који је у Бошњацу био учитељ у периоду од 1884 до 1887. године. О њему су записали: ,,Добро је учио децу правилним говором , иначе у крају где се не говори правилно књижевно, односно не употребљава књижевни језик. Учитељ Марић исцрпио је сав наставни план и ваљано га одрадио. Начин предавања му је врло добар. Све знање из предмета које је износио ученицима постало је њихова ,,трајна својина“. На васпитну страну полагао је толико да су му ,,ђаци као анђелчићи“. Време које је провео у Бошњацу Светислав Марић је искористио да прикупи и податке из локалне историје. Тако је записао и оставио траг о војводи Цветку Врановачком који је у време Првог српског устанка развио национални рад у нашем крају у циљу ослобођења од Турака. "Његов коњ вранац био је неустрашив, као и његов власник, био је добар јахач, имао велики нож и брзу пушку. Цветко је био средњег раста, широких плећа округла лица густих црних и великих бркова и веђа и говор му је био крупан".

                                              Сведочанство Аврама Ранђеловића из 1892.г. 

                                                    (Пронашао и обрадио Огњен Јовић)

О том периоду сведочи тадашњи ученик Лука К. Стојановић из Ћеновца: 

"Уписао сам се у школу када је постављен учитељ Прока.Учили смо у црквеној згради која је била код звонаре. Имали смо камене таблице и учитељ је много обраћао пажњу лепом писању. Најбоље се сећам декламација које и данас знам. Ишло се пре подне и после подне у школу.“ 

 О том периоду сведочи и Јосиф Спасић из Цекавице:

 ,,У школу сам пошао када сам имао 11 година и то када су казнили деду што нисам ишао у школу. Мало је ђака похађало школу из свих села 56, а у мојем разреду 12 ученика. Сећам се градива из историје о Првом српском устанку и мешовитих задатака из рачуна. Женска деца нису ишла у школу, али је четврти разред полагала у нашој школи кћи среског начелника. Друга женска деца нису ишла у школу. Тада је нас троје добило књиге као награду – биле су то Вукове песмe“.

     Припремили: 

Андрија Стевановић, 
Лука Станисављевић, 
Лазар Станисављевић, 
Огњен Јовић

 

ТОДОР СТЕВАНОВИЋ: ЗАБОРАВЉЕНА ЛИЧНОСТ БОШЊАЦА

 

Једно од заборављних имена локалне историје је Тодор Стевановић, учесник Великог рата, председник општине Бошњачке, оснивач Јабланичке млинарске задруге, председник Школског одбора Бошњачке школе, председник суда Општине Бошњачке и кандидат за сенатора Краљевине Југославије. Потиче из породица Стевановић која је названа по претку Стевану  и једна је од најстаријих породица у Бошњацу. Стеван је имао синове Здравка и Јању, а Здравко Антанаса по њима и данас у Бошњацу постоје породице деда Јањини, Здравкови и Антанасов. Јања је рођен 1828. године у Бошњацу, а умро је у стотој години живота па је због тога и добио надимак деда Јања. Јањин син Петар донирао је новац цркви за ново црквено звоно.

Тодор Стевановић (Приватна збирка Б. Стевановића)

Тодор Стевановић рођен је 10. августа 1896. године од оца Петра и мајке Тодоре, као једно од петоро деце у породици. Са осамнаест година је отишао у Први светски рат. Био је војник 3. чете 3. батаљона 2. Пешадијског пука ,,Кнез Михајло“. Рањаван је два пута и то 3. октобра 1916. године у Македонији, код села Сливица, и други пут 9. септембра 1918. године такође у Македонији на положају Чуке код Црне Реке. Са Солунског фронта послао је писмо кући да је жив и здрав. За учешће у рату одликован је три пута и носилац је ,,Албанске споменице“. Једно од одликовања  ко је је добио је према подацима којима потомци располажу орден ,,Југословенске круне“. Додељивао га је Краљ Александар Карађорђевић за заслуге на раду и за верност круни.

Кућа Тодора Стевановића у Бошњацу

Његов отац Петар такође је био учесник Првог светског рата и стрељан је од Бугара у пертатском атару током Топличког устанка. По завршетку Великог рата активно се бавио политиком и био је предводник Народне радикалне странке у општини Бошњачкој.

Према подацима расположиве архивске грађе  Тодор Стевановић  први пут је за председника општине Бошњачке изабран 1923. године. Био је један од оснивача и члан надзорног одбора ,,Јабланичке млинарске задруге”. Био је и на листи генерала Петра Живковића као кандидат  за народног посланика. 

После увођења Шестојануарске диктатуре 1929. године продужен му је мандат председника општине и тада је истовремено обављао функиције председника суда општине Бошњачке и школског одбора Бошњачке школе. Био је кандидат  за сенатора Краљевине Југославије 1932. године. Функцију председника општине Бошњачке обављао је до 1933. године када га је на том месту заменио Михаило Миљковић. Трагично је настрадао 7. јуна 1943. године на Цекавачком брду  од стране партизана. Сахрањен је 8 јуна 1943. године у Бошњацу.

Андрија Стевановић

                                   (рад настао током истраживачког рада по програму ИОП-3 из историје)